Povratak u Dan D

Francuska, Caen, Normandija

Kada sam pre skoro deset godine otišla u Francuski kulturni centar u Beogradu, da se raspitam za letnje škole, žena koja tamo radi i koja je uvek ljubazna i predusretljiva, me je pitala šta studiram.

”Prava”, odgovorih začuđeno.” Mislim da onda imam nešto što je kao stvoreno za tebe!”,reče i ustade da mi iskopira neki papir.

Ispostavilo se da je to Letnja škola prava u Caen-u u Normandiji, na obali Lamanša. Reče mi da će u školi učestvovati preko 20 zemalja uglavnom iz istočne i jugoistočne Evrope, a stipendije koja grad Caen dodeljuje su besplatne.Na meni je jedino da platim put.

mapa

Tako sam ja te davne 2008. po drugi put zaredom rešila da svoje desetodnevno ludovanje na Halkidikiju zamenim “radnim odmorom” u prelepoj Francuskoj. Nisam se pokajala.

Mnoge kolege sa fakulteta sam pokušala da animiram da se i oni prijave uzbuđeno im prepričavajući svoje događaje od prethodne godine.

”Samo pošalješ CV i motivaciono pismo I to je to?!”, iznenađeno su me ispitivali. “Ma, daj, ko će meni dati nešto džabe?!”, govorili su mada sam u njihovim očima ipak videla tračak želje da baš oni budu izabrani da idu u dvonedeljnu školu.

Nakon višemesečnih pregovora, sastančenja, viza i svakodnevnih telefonskih poziva, našli smo se u subotu ujutru na BAS-ovoj stanici nas devetoro, uzbuđeni i jedva čekajući da se upustimo u avanturu zvanu “Stipendisti u Caen-u”, kako smo je kasnije nazvali.

Na stanici mame, tate, braća i sestre, drugovi i drugarice.

Svi nestrpljivo čekaju da pođemo pa da mašu za našim autobusom.

Posle nekoliko sati vožnje imali smo prvu veću, ali jedinu pauzu u Srbiji, pre mađarske granice.Mnogi od nas su tu rešili da “posrču” teleću čorbu koja je nadaleko čuvena, kako bismo se okrepili za dalji put.

U toku 20-očasovne vožnje do našeg prvog odredišta -Pariza, svako je pokušavao sebi da prekrati vreme: Jedni su slušali muziku i pevušili, drugi jeli da ne bi mislili na to što ne smeju da puše, neki spavali…

Stigavši u Pariz, na famozni Trg Republike, pregrupisali smo se i krenuli prema autobusu koji će nas odvesti do železničke stanice Saint Lazare.

Tu nas je sačekala i sestra jedne od drugarice, koja godinama živi i radi u Parizu, da nam se nađe! Za 15 minuta smo zakasnili na voz za Caen, tako da smo se “parkirali” u kafiću STARBUCKS preko puta stanice, da predahnemo.

Čekajući vreme za polazak, slušali smo našeg vodiča, Jelenu, koja nam je nad raširenom kartom Pariza ucrtava šta se gde nalazi i šta treba videti, kada se posle 14 dana budemo vratili u Pariz.

Posle dvočasovnog putovanja vozom oko 18 časova smo stigli u Caen.

Tamo, naravno, kiša promiče kao i uvek, a temperature je za barem 15 stepeni bila niža nego u Beogradu.

Kada  smo stigli u kampus, gospodin Blanšar (organizator celog programa i naš domačin) nas je dočekao u holu studentske menze i nama koje zna od prethodne godine se jako obradovao, izljubivši se triput sa nama. A kako se tek obradovao kad smo mu poklonili flašu srpske rakije- taj osmeh je trebalo videti!

Nakon banketa koji je bio upriličen u znak dobrodošlice, otišli smo, najedeni, da se odmorimo od napornog puta.

Moja mama još uvek čuva poruku koju sam joj poslala sa banketa: ”Ej,ljudi,HRANA OVDE NA KOKTELU:gambori, losos, ostrige, tabule, mousse au chocolat, crème brulée, neka čuda.Jao,umreh!!!“

Posle kratke šetnje po gradu, otišli smo na počinak kako bismo se odmorili za sutrašnja predavanja.

Ujutru u 8 časova predavanje. Trebalo je ustati nakon dvadeset šest sati puta i nespavanja!

Profesori i predavači su nam poželeli dobrodošlicu, dajući nam plan rada i program za narednih 14 dana i sa osmehom na licu su otvorili, po 5.put, Letnji univerzitet prava i mira.

paix

Odslušavši predavanja,uspeli smo da nakon ručka odemo i do grada ne bismo li našim drugarima, koji su po prvi put u Caenu, pokazali grad i uživali u prijatnom popodnevu, ovog puta bez kiše, ali sa jakim vetrom.

kat

Grad je , inače, glavni u regiji Calvados, poznatoj po belim kravama i fenomenalnoj rakiji od jabuke- calvadosu. Sagradio ga je Vilijem Osvajač još u 11.veku, napravivši zamak i dva manastira, tzv.opatije.

Jedna opatija je napravljena za žene, a druga je bila namenjena muškarcima.

Silazimo na stanici Saint Pierre koja se nalazi u srcu grada preko puta prelepe katedrale iz 16.veka koja je nakon unišenja 1944.godine bila rekonstruisana.

Posle kraćeg zadržavanja radi slikanja, nastavili smo šetnju put gradske luke.U povratku smo se uputili u gornji deo grada koji je prošaran uskim uličicama i zgradama koje imaju svega dva do tri sprata.

ku'ica

Sledećeg dana sam momke povela u obilazak grada, u delove koje nismo obišli prethodnog dana. Pešačili smo skoro do železničke stanice usput videvši spomenik Jovanki Orleanski podignut 1931.godine u Oranu (Alžir), žensku opatiju, državnu školu za devojke, zgradu policije, koja uopšte ne liči na ono što smo navikli da podrazumevamo pod policijskom zgradom (stare socijalne zgrade, sive i glomazne).

jovanka

Put nas je naveo na Palatu pravde koja izgleda kao da se tu stvorila iz nekog filma Stivena Spilberga.

palata pravde

Sumrak nas je sačekao kod muške opatije, danas gradske opštine, gde smo poslednjeg dana imali priredbu i dodelu diploma.

opatija

Tom prilikom nas je i gospodin Blanšar sproveo kroz neke od prostorija opštine, pokazavši nam između ostalog i salu za venčanja.

sala za vencanje

Unutar cele opštine postoji divan zeleni parkić u kome travnjaci i drveće podesćaju na one iz “Alise u zemlji čuda”.

Muška opatija, danas gradska opština i taj prizor koji nas je sačekao u nastavku šetnje se ne može rečima prepričati.

Bilo je mnogo faktora koji su uticali da ta slika ostane zauvek urezana u mom sećanju.

Zalazak sunca čiji zraci nežno miluju lice, svež vazduh i divno društvo, doprineli su da se ova slika pretvori u razglednicu u mojoj glavi.

vrt

Osvanuo je i 14.juli, u Francuskoj veliki nacionalni praznik- Dan pada Bastilje.Kod hipodroma na trgu Republike bila je organizovana vojna parada i svečanost povodom praznika.Vojni defile na ulicama Caen-a pratili su iz lože svi bitni ljudi grada, među njima i naš domaćin-gospdin Blanšar.

yamak

U povratku sa parade smo se popeli i do Vojvodinog zamka koji je jedan od centralnih znamenitosti grada.

Unutar zamka se nalaze muzeji (Muzej Lepih Umetnosti,Muzej Normandije) i jedan kafić.

Zamak je takođe sagrađen prilikom osnivanja grada u 11. veku i podigao ga je Vilijem Osvajač. U auli zamka za Božić 1182.godine, je bila upriličena proslava povodom koje su Anri II i njegov sin zajedno sa Ričardom Lavljeg srca i Džonom Bez zemlje, primili više od 1000 vitezova.

Uveče smo se prošetali do hipodroma, gde je blještao vatromet i ceo grad je bio na nogama.Na gradskom trgu blizu bioskopa organizovan je koncert, gde su izvođači pevali, igrali pa čak i glumili.

Nekoliko dana nakon toga nam je rečeno da idemo na izlet na Mont Saint Michel ,ostrvce u kanalu Lamanš, na ušću reke Kesnon, poznatom po tome što se ranije tamo moglo stići samo za vreme oseke.

Na vrhu tog brdovitog ostrvceta nalazi se benediktinski manastir u srednjovekovnom stilu, nastao u 11.veku.

Gradnjom brane su povećali nagomilavanje peska u zalivu, tako da je postao plići.Godišnje ovu atrakciju poseti 3,5 miliona ljudi,a ostrvo i zaliv su od 1979.uvršteni na listu svetske baštine UNESKO-a.

as

I pored svih upozorenja da ponesemo dobre cipele, kabanice i kišobrane, nismo imali pojma šta će nas sačekati nakon sat i po vremena vožnje.

Vreme je bilo hladno, kišovito, oblačno, vetar je šibao u lice, a mi se nalazimo u nekoj nedođiji i preko puta u daljini se nazire poznati manastir, do tada gledan samo na slikama. Obaveštavaju nas da ćemo se upravo za nekoliko minuta upustiti u avanturu i hodočašće zvano pešačenje po ledenoj vodi 12 km do ostrva.

Čuvši to odmah sam rekla da ću tu avanturu morati da propustim iz zdravstvenih razloga, vrativši se u autobus.

Unezvereni pogled ostalih, svi oklevaju da li da se izuju ili ne, dok su Rusi i Ukrajinci već uveliko koračali ka vodi noseći cipele u rukama.Za njih to izgleda nije bio nikakav problem.

Nakon vožnje od pola sata, autobus se parkirao u podnožju crkve i rečeno mi je da imam tri sata slobodno dok se ostatak ekipe ne priključi.

mntsaint

Čekajući da to vreme prođe, drugarica i ja smo malo prošetale i ugrejale se uz čaj.

Pošto se i ostatak ekipe pridružio posle više od dva sata gacanja po ledenoj vodi, nastavili smo razgledanje, zaista veličanstvene građevine.Dok smo obilazili, ostatak družine nam je prepričavao šta su sve doživeli za vreme hodočašća-od toga da im je voda u nekim trenucima bila do iznad butina, preko kiše koja ih je zatekla na sred puta, do toga da im je vodič u jednom momentu rekao da ukoliko počne da grmi i seva moraju da se sklupčaju i čučnu, ali da se udalje od viskoih ljudi! Pomislila sam da sam donela ispravnu odluku ne pošavši sa njima, iako manastir predstavlja svetilište i legenda kaže (što sam tek posle saznala) da se nikome nikada ništa nije desilo na tom putešestviju, niti se iko razboleo nakon hodočašća.

hodocasce

Malo je bilo zamorno penjati se uz tolike stepenice, ali kada smo se naposletku popeli, pogled je stvarno bio božanstven i bio je vredan napora.

Penjući se ka vrhu, razgledali smo brojne radnjice sa suvenirima u kojima je bilo svega, ali po znatno višim cenama nego i u samom Parizu.

Silazeći i idući ka autobusu uspela sam da kupim neke suvenire, razglednice i da se zasladim churrosima (španska poslastica nalik na dugačke tulumbe, pečene u dubokom ulju i prelivene čokoladom ili prah-šećerom).

radnje

Putujući nazad u kampus, stali smo u jedno seoce i tamo sam jela najdivnije palačinke sa džemom od kestena.

Jedan od poslednjih dana našeg boravka u Caen-u,išli smo u posetu Memorijalnom centru.

memorijal

Memorijalni centar je posvećen iskrcavanju u Normandiju 1944. i bici za istu kao i čuvenom Danu D. Videli smo brojne tematske sobe, neke prilično užasavajućeg sadržaja.

Od sobe gde su izložene stvari iz svakodnevnog života tadašnjeg vremena, poput radija, bicikla ili kuhinjskih „aparata“, preko replike velikog aviona, MiG-21R, koji je bio značajan u ratu, do sobe u kojoj na nekom projektoru prikazivan film o Hitleru, a akustika je bila takva da je osećaj  jeziv i sve vreme vas podilaze žmarci.

Svuda na zidovima su ispisani podaci sa žrtvama koje su pale tokom rata.

avion

U holu Memorijala stoji izložen policijski auto koji je „preživeo“ 11.septembar u New York-u, kao i slike traženih svetskih terorista koji su učestvovali u tom bombaškom napadu.

Posebno mi je bio interesantan deo gde je u staklenim vitrinama izložena garderoba iz toga doba:uniforme, venčanice, cipele, torbe….

uniforme

Obilazeći sve to, slušali smo predavanje profesora istorije o tom vrlo važnom danu za istoriju Francuske, ali i Evrope, svakako.

Grad je,kako reče, bio demoliran i sravljen do temelja, a stanovništvo poubijano ili proterano.

caen

Ovom posetom završen je i pretposlednji dan našeg boravka u Normandiji.

Poslednjeg dana smo u opštini grada prisustvovali ceremoniji zatvaranja, gde je svaka zemlja učesnica izvela neki performans u vidu pesme, kratkog pozorišnog komada ili nacionalne igre tipične za tu zemlju.

Pijuckajući šampanjac i grickajući kanapee na koktelu upriličenom povodom rastanka, razmenjivali smo utiske sa kolegama i domaćinima, uz želje da se naredne godine ponovo okupimo na istom mestu.

Poslednje veče proveli smo šetajući i praveći poslednje fotografije grada u kome smo proveli prelepe dve nedelje.

Jednim velikim „đirom“ smo još jednom obišli sve, pokušavajući da urežemo svaki detalj, ne bi li nam Caen što duže ostao u sećanju.

Jedno je sigurno: Meni znam da jeste i jedva čekam dan kada ću se ponovo vratiti u njega!